Црква Св. Саве, Торонто
ПочетнаИсторијатСвештенициСестреХорФолклорЛинкови

Историјат


English

Српска колонија у Торонту, Онтарио

Један од првих наших досељеника у Торонто, био је Сремац Херцег. Он је дошао августа 1903. године, а његова жена децембра 1910. године. Илија Јоксимовић, из Београда, настанио се у Торонту 1904. године. Године 1907, у Торонто је дошао Димитрије Белић из Неготина.

Између 1907. и 1911. не зна се да ли су Србу у Торонто и долазили.

Наши усељеници почели су се поново насељавати у Торонто 1911. године. Међу првима, који су те године дошли, били су Тодор Пејчић, Младен Ристић и Васо Томић.

Велики број наших досељеника, дошлих 1912. године, потицао је из околине Ниша. Међу њима дошли су Божидар М. Марковић, из Рогачице, и неколико Црногораца, међу којима су се истицали Радојица Булатовић, који се вратио да учествује у Балканском рату, и Зарија Јанкетић, који је помагао наше људе у запошљавању и привикавању на канадски начин живота. Његов син, Миливој, ступио је у канадску војску за време Првог светског рата и погинуо у борбама на Француском фронту. Зарија се после рата вратио у Црну Гору.

Жарко Трумић, из Шапца, и његов млађи брат, Милош, дошли су у Америку 1907. године. Пет година доцније, Жарко, његова жена Катарина, рођ. Врбашковић, и брат прешли су у Канаду и, лета 1913, настанили се у Торонту. То је била прва српска породица у Торонту. После брата, нешто доцније, 1917. године, Жарко Трумић и жена му добровољно су ступили у Српску војску; он као тумач код Енглеске мисије, а она као сестра, болничарка. После рата су се вратили и настанили у Америци.

Између Балканског и Првог светског рата било је у Торонту више од две стотине Срба. Махом су били самци. Већина досељеника били су са села, са мало школске спреме. Морали су да копају и раде најтеже послове, за 25 центи на сат. Мањи дио их је напредовало, поженили се, довели породице и пустили корен у Новом свету.

Тек после Другог светског рата Срби су се окупили у знатнијем броју и, фебруара 1948. године, основан је Привремени одбор, са Божидаром Марковићем на челу, коме је био циљ да пронађе и купи плац за дом и цркву. Пронађен је био плац у 221 Ситон улици, као и неки други, али је избор коначно пао на угао Жерард и Ривер улица.

Најзад, 3. октобра 1948. године, одржана је у хотелу "Алпајн" оснивачка скупштина Српског дома и Цркве а у Управни одбор су изабрани: Божидар Марковић, председник, Васо Воларов, потпредседник, Александар Анђелић, секретар, Петар Каралејић благајник, а за чланове одбора су изабрани: Стеван Ћук, Никола Баста, Михајло Дукић, Марина Селак, Јелка Адамов и Мара Шустерн. Надзорни одбор су сачињавали: Саво Ковачевић, Душан Нешић и Лука Мицић. У Грађанском одбору су били Никола Миклушев, Никола Мркобрада и Драгомир Вуловић.

Полетна група се дала на посао. Ускоро је израђен и нацрт правилника друштва Српски дом и Црква а који је на скупштини, 29. октобра 1950. године, усвојен.

На трећој редовној скупштини , одржаној 3. марта 1952. године, инж. Пера Поповић је протумачио свој нацрт пројекта изградње дома и цркве. Људи су засукали рукаве, вредно и брзо радили. Међутим, добровољни прилози су се у међувремену истањили; у каси је било остало свега 51 долар и 59 центи. На ванредној скупштини , 10. октобра 1953. године, одобрен је зајам од 10.000 долара, који је подигнут са интересом од 6,5%. Радови су поново настављени и камен темељац је освећен 22. августа 1953. године. Већ почетком идуће године, 30. јануара 1954. године, освећен је црквени дом.

Дом је отворен Светосавском прославом, 30. јануара 1954. године. Освећење је извршио Владика Николај Велимировић 5. септембра исте године. Прво богослужење одржано је у Црквеном дому на Ускрс, 1954. године.

Црква Светог Саве, која се налазила уз сами Црквени дом, била је довршена и освећена 22. маја 1955. године. Обред освећења обавио је Епископ Дионисије. Кум је био Петар Каралејић, из Торонта, а кума Ленка Лалић, из Монтреала.

Овој свечаности и банкету присуствовала је и кнегиња Олга, сестра руског цара Николе Другог. Она је Цркву даровала, својом руком израђену, икону Александра Невског. Овој свечаности су, такође, присуствовали Г. и Г-ђа Роланд Миченер, члан а доцније и председник, канадског Парламента, иначе велики пријатељ Срба.

Оснивачка Скупштина Ц.Ш.О. Свети Сава, у Торонту, одржана је 28. марта 1954. године и промењен је наслов "Друштво Српски дом и црква" у Ц.Ш.О. Св.Саве, у Торонту. Управа се бирала на три године. Уписнина за чланове дома и цркве износила је 25 долара.

Интерес за културни живот био је велики. Још у зачетку колоније, основан је био омладински клуб под називом "Шумадија". Клуб је, пре свега, имао спортски карактер. Први председник клуба био је Коста Јоксимовић, изабран 13. децембра 1953. године. Касније је клуб променио име и посатао хор "Свети Сава". То се десило за време председничког мандата Бена Миока.

Хор "Свети Сава" је основан 20. фебруара 1955. године. Диригент му је била Бети Лабаш, а Управу су сачињавали: председник, Коста Јоксимовић, потпредседник, Мара Тополац, секретар, Олга Шабан, благајник, Александар Ристић. Хор је, новембра исте године, почео да пева у цркви на богослужењу, и исте године дао свој први концерт.

Идуће, 1956. године, основана је при цркви Св. Саве Српска недељна школа, са циљем да се ту деца уче да читају и пишу српски, да упознају српску историју и негују веру православну. Први школски директор био је учитељ Василије Зечевић, а доцније, 1963. године, Славко Теодосијевић.